Велики парк
У среду, 5. новембра 2015. године у 17.00 часова, на Градском стадиону Ужице, одиграће се хуманитарна утакмица између ветерана Слободе и Јединства, а све у циљу помоћи ужичком спортисти, Александру Томашевићу.
ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ ПИЖОН, ДЕЈАН САВИЋЕВИЋ, САВО МИЛОШЕВИЋ, РАДОВАН ЋУРЧИЋ, ЗОРАН БАТА МИРКОВИЋ и многи други асови из Ужица, Србије, Црне Горе играју за Александра. Александар је 2000.г у саобраћајној несрећи задобио тешке телесне повреде од којих је наступила потпуна одузетост доњих екстремитета. Од тада, обављање свакодневних животних активности везано је за инвалидска колица и помоћ других људи. Као двадесетогодишњаку пуном планова за живот који је пред њим, Александру, као и његовој породици, било је тешко да се помири и навикне на инвалидност и све проблеме које она носи. Биле су потребне године да се превазиђу све кризе и да се научи живети под новим околностима. Охрабрен запаженим резултатима, које је током претходних година постизао на спортским такмичењима у организацији Удружења и Савеза параплегичара и квадриплегичара Србије, Александар се, од прошле године, почео професионално бавити спортом. Подршку и помоћ пружио му је Милош Зарић, такође члан Удружења параплегичара Златиборског округа, и добитник сребрне медаље у дисциплини бацања копља на Европском првенству у Свонсију 2014. године, вицешампион света у бацању копља и бацању кугле у Катару 2015. године. Два пута дневно, пет дана у недељи, Александар вежба уз надзор професионалног тренера, на градском стадиону у Ужицу и спортској дворани у Великом парку. У јуну ове године учествовао је на такмичењу у Италији, а у јулу у Хрватској. Ацо живи са мајком и сестром у улици Вука Караџића 48, стан 5 у Ужицу, на првом спрату зграде која нема лифт. Од улаза у зграду до њиховог стана има 30 степеника. Излазак напоље и повратак у стан за Александра, његову мајку и сестру представља праву агонију. Да би изнеле Александра са колицима напоље и вратиле натраг, потребна им је помоћ других људи. Комшије свесрдно помажу, али се због посла и других обавеза, не може увек рачунати на њихову помоћ.
Изградња подижуће платформе била би решење за овај проблем, али изискује средства која Александар и његова породица не могу самостално да обезбеде (најјефтинија варијанта 2 000 евра). Након очеве смрти 2006. године, Александар је наследио његову пензију, али је у питању најнижи загарантовани износ.